Kako je Vrnjačka Banja nastala na teritoriji sela Vrnjaca zatečeni stil gradnje je bio na tradicijama narodnog graditeljstva. Dolaskom posetilaca, a naročito lekara i inžinjera koji su studirali ili došli iz inostrnstva menja se vizura mesta, jer su oni sa sobom doneli i deo svojih estetskih normi, kao i estetike mesta u kom su studirali ili iz kog su došli. Odluka viđenijih ljudi Srbije da u Vrnjcima podigne objekte podstakla je intenzivniju gradnju luksuznih kuća za odmor i izdavanje, vila i hotela.
U Vrnjačkoj Banji specifičan je i način atribuiranja objektima naziva „vila”. Naziv koji je od rimskog perioda vezivan za luksuznije objekte, u Banji se vezuje za sve objekte koji služe za izdvanje, makar i jednog ležaja bez obzira na njihovu veličinu.
Razgledajući fotografije i stare razglednice sa objektima, pada u oči obavezna uređenost dvorišta, sa izuzetkom samo onih objekata, pada u oči obavezna uređenost dvorišta, sa izuzetkom samo onih objekata koji su podignuti na samoj regulacionoj liniji i sastavni su deo javne površine. Tako se može pretpostaviti da je za Vrnjčane i one zaljubljene u Banju, ambijent bio taj koji je doprinosio dodavanju odrednice „vila“ ispred imena objekata.
U širem centralnom delu grada, na području koje je utvrđeno kao banjsko područje Vrnjačke Banje, u pogledu stilskih odlika arhitekture može se izdvojiti nekoliko grupa, koje pružaju mogućnost sagledavanja istorijskog razvoja.
Izdavanje banjskih zona – reona, iz teritorije sela Vrnjca, nametnulo je i tip funkcionisanja života, kako u zonama tako i van njih. Seoski objekti, nevešto prepravljeni, postaju začetni oblici kolektivnog smeštaja.
Takav tip gradnje koji se na sreću očuvao i danas u banjskom jezgru je okućnica Vidakovića. Nju sačinjavaju: „Morvka“ kuća moravskog tipa, sa tremom i lucima, gde je živela porodica, vajat ili gostinjska kuća sa podrumom – kačarom, salaš sa mlekorom i kamenom zidana štala. Pored njih je dozidana moderna prizemna zgrada, vila „Bor“ koja je služila za izdavanje gostima.
Prvi oblici kolektivnog smeštaja od čvrstog materijala bili su kvartiri. Ovi stanovi za izdavanje su kuće izdužene osnove sa tremom na koji su izlazile sve prostorije i sa jednom prostorijom za kuhinju i za gazdu. Od kvartira su danas sačuvani samo „Brđini“ iz 1904. godine, i to zazidanog trema i takođe izmenjeni kvartiri „Lipa“ i „Kaća“.
Uporedo sa kvartirima dodavanjem pomoćnih prostorija sa obe strane, tako da skraćen trem ostaje u sredini, stvara se ono što se naziva „tipično banjska arhitektura“, najpre prizemna, a potom i spratna. Primerci takve arhitekture su vile: „Zrak“, „Zora“, „Avala“, „Zdravlje“, „Gradištanac“, „Kosovo“, „Vojvodina“, „Do-ra-mi“…
Takođe lepi primeri najrudimentalnijeg jezgra kuće sa izbačenim tremom, koji je ponekad zaziđavanjem pretvaran u prostoriju, su vile „Desa“, „Višnja“ i „Taraboš“.
U Banji se mogu sresti i primerci vizantijsko – balkanske kuće sa izbačenim doksatom, sa tipom zidanja u kombinaciji redova pritesanog kamena i cigle sa naznačenim fugnama, na primer vile: Zlatibor“, Mir“ i Šumadija“, ili bez njega, vile: „Grlica“, „Slavuj“, „Carić“. Ovi objekti podižu se na Crkvenom brdu, bregu romantične lepote, koji svojim ambijentalnim i arhitekturnim vrednostima predstavlja posebnu celinu i kao takva je zaštićena, i proglašena kulturno istorijskim dobrom od velikog značaja za Republiku Srbiju.
Pored ovih objekata u Banji su građeni objekti pseudoklasicističkih rešanja kao su hoteli i vile: „Sotirović“, „Beograd“, „Soldatović“, „Železničar“, „Palas“, „Belimarković“ i „Poštanski dom“.
No, najstariji i najreprezentativniji objekat ove grupe predstavlja letnjikovac generala Jovana Belimarkovića. Podignut je na padini brda iznad toplog izvora i dominira okolinom. Građen je po uzoru na na severno italijanske poljske dvorce tog vremena, po idejnom rešenju nnjegovog sestrića, građevinskog inženjera, Pavla Denića, uz projekat i nadgledanje austrijskog arhitekte Franca Vintera. Od naslenika Jovana Belimarkovića dvorac je otkupljen sa namenom za muzej, galeriju i manju koncertnu dvoranu.
Secesija je zastupljena autorskim rešenjima poput „Arnoljevića“, „Jele“ i „Doma dr D. Radića“ . Bogata stilizovana floralna i geometrijska plastika ukrašavaju fasadu objekta. Terase sa ogradom od kovanog gvožđa dopunjuju razigranost masa.
Teško je naći mesto u Srbiji gde se stil „moderne“, brojem i rasporedom na ograničenoj površini, bolje uklopio u celinu nego u Vrnjačkoj Banji. Ovaj stil čisto geometrizovanih masa i linija, bez dekorativne ornamentike, savršeno se uklopio u stilsku raznolikost okolnih objekata i vegetacije. Objekti tipa moderne koncipirani uglavnom kao manji porodični stambeni objekti, strogošću masa nisu izgubili nimalo od intimiteta i ličnog obeležja. Samo dva objekta su pansionske namene „Zoraida“ i „Miletić“. Ovom tipu pripadaju vile „Blaznavac“, „Hortenzija, „Ljilja, „Zosik“, „Ebert“, „Vetka“, „Stojadinović“, „Ideal“, „Njujork“,„Stražilovo“, „Bane“ i druge.
Poseban tip pansiona i porodičnih vila čini grupa s mansardnim, lomljenim krovom kao vile: „Splendor“, „Jugosalavija“, „Luksor“ i „Mica“.
Uticaj naše narodne, ali i alpske arhitekture, visoki, kosi krovovi i bondruk kao dekorativni element ogleda se kod vila: „Teokarević – Kopaonik“, „Stojanović – Vračar“, „Maruška“ i „Moja želja“.
Poseban šarm vrnjačkog užeg jezgra predstavljali su kako paviljoni na izvorima, koji su nažalost uklonjeni, tako i paviljoni s namenom mlekarnika i poslastičarnica, prodavnica, biblioteke, muzičkog paviljona, koji su delom vraćeni.
Zajednička im je: skladna konstrukcija prilagođenda nameni, sa velikim otvorima što objekat čini transparetnim i laganim, drvo kao osnovni građevinski materijal, bogato dekorisani zabati, i u većini slučajeva kupola kao krovni oblik.
Dragulj ambijentalne vrednosti predstavljaju i stare javne česme, smeštene u parkovskom prostoru. Najstarija od njih, Belimarkovićeva postavljena je 1986. godine i predstavlja prvu vrnjačku česmu pijaće vode, koju je darovao general Belimarković žednima.
Ostalih prvobitno sedam, a sada šest česama bile su postavljene na najprometnijim mestima, kompozitnog su tipa izrađene od profilisanih kamenih delova koji kad se spoje daju nešto zdepastiji piramidalni oblik, sa mensiganim aplikacijama i kandelaberom na vrhu.
Navedena tipološka podela građevina ne podrazumeva objekte čistog stila (osim moderne), već potpada pod takozvani „elekticizam“, mešavinu različitih stilova, od kojih smo najbrojnije i preovlađajuće elemente uzeli kao odrednicu i nosioca stila u tipologiji vrnjačkoj graditeljstva.
Uprkos velikoj gradnji i uticaju privatnog kapitala na nju, stvorena je i očuvana jedna od osobina graditeljskog naleđa, a to je da su poštovani osnovni zahtevi banjsko klimatskog i lečilišnog mesta.
Objekti su postavljeni uz poštovanje proporcionalnosti u odnosu na susedna zdanja i prirodno okruženje. Primetna je velika želja svaki od objekata bez obzira na njegovu namenu da dobije svoj karakter, individualitet, arhitekturu i obradu fasade, a da pri tom sa susednim objektom i prirodnim ambijentom čini sklad.
